Планинарски клуб ''Раднички'' основан је 1949. године, као један од клубова Спортског друштва ''Раднички'' у Београду. У бројчаном смислу, никад није био масован клуб, па је, како у ком раздобљу, бројао од 50 до 200 чланова, али је увек уживао изузетно поштовање у планинарској организацији као језгро алпиниста и горских спасилаца. У том смислу, историја клуба тесно је повезана са историјом АОБ-а,
који је и осниван у нашим просторијама, и махом од чланова ПД "Раднички".
Планинарска историја "Радничког" је веома богата. Алпинисти ''Радничког'' извршили су низ првенствених успона, међу којима посебно место заузимају првенствени успони на Проклетијама и Комовима у зимским и летњим условима 1952, 1956, 1957, 1961, 1962 године и откриће, испитивање и обрада гребена, врхова и стена Каранфила и Везирове Браде у црногорском делу Проклетија, у долинама Грбаје и Ропојане. Један од најзначајнијих успона је Котловска смер у Каранфилима, у масиву Проклетија, испењана још 1957. године. Међу планинарима "Радничког" су се посебно истицали Живојин Градишар, Бранко Бата Митрашиновић, Дарко Видановић, Бранко Котлајић, Звонимир Блажина, Иван Стојановић, Милорад Мирковић, Велибор Станишић, Добривој Гаћеша, Миодраг Божиновић, Радољуб Јевтић - Цике, Добрица Лазић - Баћа, Душан Мочилник, Милан Матић, Радмила Панић, Милутин Родић, Стојан Димитријевић, Никола Маљмо...
Крајем 20. века, урађено је више пречења гребена Љуљашевића Каранфила, уз успон на Облу Главу (Звонимир Блажина и Бранислав Савић) 1983. године. Затим, прелаз ''зимске огрлице'' Каранфила (успон кроз Крошњу на Северни Врх, гребенско пречење преко Средњег на Јужни Врх и силазак преко Котлова - Ненад Галић, Милан Љубојевић и Бранко Петровић), 1993/94. године. 25. марта 2003. године, наши планинари: Раде Павловић, Лазар Дојчиновић, Љубомир Загорац и Александар Лукић, извршили су првенствени зимски успон на Колац, највиши врх Црне Горе (на Проклетијама, 2530 мнв). Група планинара на челу са Радетом Павловићем извела је до сад најмасовнији зимски успон на Очњак а на врх су изашла 2 планинара.
У међународне алпинистичке подвиге спада свакако савладавање нејтежег смера у Доломитима - смера Comici - Dimai у северној стени Cima Grande di Lavaredo (3003 м) 1955. године од стране Звонка Блажине и његовог аустријског партнера. Звонко Блажина и Војислав Попадић извршили су у тешким условима пречење гребена Матерхорна (4505 м) Успон преко Лион гребена, а силазак Хернил гребеном 1956. године. Први успон планинара Србије на Мон Блан извршио је Иван Стојановић са страним партнером 1960. године уз успон на тешко приступачни Dan di Jean (4014 м). 1965. године навеза Звонко Блажина и Душан Мочилник - Кели извршила је прво гребенско пречење Мон Блана са освајањем више врхове преко 4000 м. Исте године, ово пречење је у друштву француског партнера поновио Иван Стојановић. Наши алпинисти Милан Љубојевић и Стеван Цупаћ били су чланови експедиције АОБ-а на највиши врх северних Анда - Уаскаран (6768 м) у Перу-у 1995. године. Можда круну досадашњих алпинистичких подвига представља учешће навезе Звонко Блажина - Живојин Градишар у Југословенској експедицији на Кавказ 1964. године, када је после тродневног успона ''траверзом мајстора'' на Елбрус (5640 м), Пик Кавказ, Бжедух и Пик Слободне Шпаније, извршено и петодневно гребенско пречење Ужбе са њена два врха Северним (4695 м) и Јужним (4710 м) и кроз јужну стену високу преко 2000 м.
2003.године, oд 20.07. до 10.08. наши планинари су извршили успон на Монблан и Матерхорн, уз успоне на Гросглокнер, Гросвенедигер и Гран Парадизо. На Монблан су се попели свих 7 наших чланова: Невена Михајловић, Милош Стојановић, Драган Павловић, Александар Пачевски, Никола Ђурић, Љубомир Загорац и Александар Лукић. Потом, на Матерхорн излазе Александар Лукић, Љубомир Загорац и Никола Ђурић. 2004. Љубо Загорац је наш први члан који се попео на Аконкагву (6962 м). 2008. године је Драган Павловић организовао експедицију Памир а највећу висину од 6600 м је достигао, наш члан, Љубиша Дојчиновић. Исте године је организовао и експедицију на Ојос де Саладо на Андима а највећа освојена висина је 6150 м.
2009.год клуб под вођством Јагоде Новески и Зорана Децанског оснива ПОДМЛАДАК у циљу едукације , укључивање деце од 3-15 година у здравији начин живота и укључивање у планинарске акције које спроводи наш клуб у сарадњи са другим друштвима из Србије .За кратко време група остварује запажене резултате за шта добија и неколико признања за рад од ПСС као и других друштва. Група из године у годину , укључује у рад мноштво деце који ће једног дана постати озбиљни планинари као и одржавати подмладак за неке нове генерације.
Исте године, Драган Павловић је организовао успон на Елбрус који је био један од најмасовнијих. 2010 наши високогорци излазе на Монт Блан: Јагода Новески , Александар Тијанић , Дарко Торгашев , Александар Миленковић . 2011 Александар Тијанић у зимским условима осваја Триглав и ГранПарадисо 4061 м. Такође исте године Бојан Миловановић изводи наше планинаре , Јагоду Новески , Дарка Торгашева , Предрага Милановића и Животу Лазаревића на Кастор 4226 м и Гран Парадисо. 2012 Александар Дамјановић осваја Аконкагву 6962 м а у изузетно тешким условима Дарко Торгашев Јаловец (2645 м).
2012 године ради промене закона о спорту , као и ради усклађивања са ПСС -ом , и УИАА , друштво прелази у Клуб , тј постаје Планинарски Клуб Раднички . Морамо да поменемо да је Др Иван Стојановић био је у више мандата председник Комисије Горске службе спасавања при ПСС, а Звонимир Блажина први алпинистички инструктор савезног ранга за алпинизам и ГСС и први председник нашег планинарског клуба.
Најзад, наш клуб, слободно можемо рећи, предњачи и у издавачкој делатности, излажење ''Билтена'' који обухвата актуелне теме везане за чланове, организацију и акције клуба. Затим, издали смо планинарски водич "ГРБАЈА", аутора Бранка Котлајића и Радоње Шекуларца. Књига је формата А5, има преко 100 страна и око 50 фотографија , са гребенском картом Грбајских Проклетија, као и панорамском фотографијом Проклетија са означеним врховима. Бранислав Церовић, дугогодишњи члан ''Радничког'', био је коаутор првог водича по Дурмитору, 1938 године, а 1979. године, приредио је друго издање, као и специјалну карту Дурмитора у размери 1:25000.
