15/05/2021
Delim mišljenje. U potpunosti. Što je za mene retkost. Odličan tekst.
Razgovor sa Esther Perel, porodičnom terapeutkinjom
- Postaviću Vam jedno pitanje, možda neće biti baš najlakše za odgovoriti. Tokom 35 godina rada kao porodični terapeut, videli ste veze i brakove koji su bivali uspešni, i one koji su propadali. Koji je po vama procenat ljudi koji se nalaze u dugoročnim, partnerskim vezama ili brakovima, a koji su zapravo srećni, zadovoljni većinu vremena?
- Imam dva načina na koje mogu da odgovorim na ovo pitanje. Prvi je posmatrajući kroz kulturološku perspektivu. Tvoja definicija sreće i ispunjenosti nije ista kao u nekim drugim kulturama, gde se srećom smatra biti zdrav, imati dovoljno hrane, imati decu, imati unuke, imati dobar posao, biti poštovan član zajednice itd. Dakle njima nije sreća da ti i ja sedimo na kauču i otvaramo srca jedno drugome i govorimo kako smo najbolja stvar koja nam se ikad desila u životu. Moramo posmatrati i ove kulturološke, generacijske razlike, jer i mi, koji imamo drugačiju definiciju sreće u odnosu, imamo možda i roditelje sa drugačijom definicijom srećnog braka.
Nekada pomislim da smo danas toliko nesrećni u vezama i brakovima zato što zahtevamo od istih toliko stvari koje nisu deo intimnih odnosa. Danas imamo super-visoka očekivanja. Želimo sve! Želimo partnera koji će biti naša cela zajednica: najboljeg prijatelja, rame za plakanje, intelektualnog para, dobrog roditelja našoj deci. Povrh svega, da odlično funkcionišemo logistički u svakodnevnom životu… I naravno, da budemo strasni ljubavnici, svetski putnici itd. Istraživanja pokazuju da su dobri odnosi današnjice mnogo bolji nego li dobri odnosi tokom istorije – ali su i ređi. Radila sam i sama istraživanje, pitala sam ljude, da li znate parove koji vas inspirišu? Koji imaju tu neku “žišku”, kreativnost, ono nešto čemu težite, i većina ljudi je dala odgovor da poznaje možda jedan ili dva takva para, ako i toliko. To je vrlo tužno. Možda je to zato što danas očekujemo toliko toga od intimnih veza, i to smatram najvećim problemom odnosa današnjice.
- Kako da to onda kreiramo sa intimnim partnerom, da li treba težiti tom vrhu ili bi trebalo da snizimo svoja očekivanja...?
- Mislim da treba raditi oba, ja bih to nazvala “kalibracijom očekivanja”, istraživanja pokazuju da upravo ova kalibracija doprinosi ispunjenijim odnosima. To ne znači da očekivanja snižavamo, to znači diverzifikujemo zadovoljenje sopstvenih potreba, ne očekivati od jedne osobe ono što je nekada pružalo celo selo.
- Šta biste poručili ljudima koji su trenutno sami a želeli bi da uđu u partnerski odnos, šta bi to trebalo da traže u budućim partnerima, da li bi trebalo prvo da porade na sebi, pa onda uđu u vezu, kako to vidite?
- Napisala sam nedavno jedan blog post koji je mala kritika te danas popularne premise “prvo zavoli sebe, pa onda…”. Jer, mi u principu učimo da volimo sebe u kontekstu odnosa sa drugima. Ta ideja da prvo radimo na sebi, spremamo taj mali savršeni paketić koji posle unesemo u odnos, to je velika stranputica. Interaktivno je – potrebna nam je određena doza samosvesti koju postižemo sami sa sobom, ali potrebno je i da budemo u odnosu, jer ljudi su ti koji nam pomažu da postanemo samosvesni. Tako vežbamo, a i drugi ljudi nam takođe pokazuju ko smo! Mi postajemo svesni sebe u unutar donosa, nije kao da mi sedimo, meditiramo, i pitamo se “Ko sam ja? Ko sam ja?”. To je relacioni, sistemski pogled na život kojeg ću se uvek držati, zato i jesam sistemski porodični psihoterapeut. Stvarno sam malo umorna od te premise, od tog imperativa “prvo popravi nešto sebe, pa tek onda uđi u odnos” – odnosi nam pomažu da postanemo oni koji jesmo. To se dešava i u odnosu između dece i njihovih roditelja.
Sledeća stvar, umesto da se samo fokusiramo na to “ko je prava osoba za mene?”, zašto se ne zapitamo, "a ko mi želimo da budemo"? Ko je taj drugi – ne, treba se zapitati i ko ja želim da budem kao partner? Ko sam do sada bio kao partner? Na koji način sam postojala u tim vezama? Ne samo “naći pravu osobu”. I šta znači to, “naći pravu osobu”? Ja to vidim ovako – postoji mnogo ljudi koje ćemo voleti, ali to nisu obavezno ljudi sa kojima ćemo stvoriti zajednički život. Tražimo li ljubavnu priču, ili tražimo životnu priču? Mnogi imaju ljubavne priče, ali znaju da neće sa tom osobom praviti životnu priču, jer tu ima mnogo faktora, treba zajedno prolaziti kroz mnoge probleme, izazove, boli, a to možemo najpre sa životnim partnerom.
- Možemo li da imamo životnog partnera a da to i dalje bude ljubavna priča?
- Naravno. I treba težiti da naš životni partner bude i ljubavni partner, ali ljubavna priča sama po sebi ne mora biti životna priča. U pitanju su drugačiji sastojci veze. Drugačije vrednosti. Postoje stvari koje nisu neophodne da biste imali divnu ljubavnu priču. Ona može da postoji u nekoj svojoj izolovanoj kapsuli, tu nema realnosti, nema pitanja mogu li sa ovom osobom postići to i to, mogu li sa njom ostariti, mogu li je odvesti kod svojih roditelja, da li delimo slične vrednosti – to je život orijentisan oko vrednosti, ne samo oko osećanja. Kada tražimo pravu osobu, nije samo pitanje “ko me privlači?”, već i “sa kim mogu da izgradim život?”.
- Koliko zajedničkih vrednosti treba par da ima, životni par?
- One najvažnije. Ne radi se o broju, postoje one koje su nam zaista važne. Na primer, ukoliko ste vi osoba koja ceni odnose sa ljudima, koja prisustvo ljudi u svom životu vidi kao nešto bitno i sveto, a sa nekim ste ko ne polaže naročito na zajednicu, ili ne zna da komunicira, više voli samoću, oslanja se na sebe, ne voli da im ljudi dolaze u kuću itd., to može biti problem. Radila sam sa parom, on voli da im društvo dolazi u kuću, ona ne želi da im iko dolazi u goste – ja razmišljam, wow, ovo će ići teško. Oni su baš ekstremni primer, čitav njegov život orijentisan je oko ljudi, čitav njen život orijentisan je oko toga da ne bude u blizini ljudi. Sada je pitanje - da li nju privlači nešto od toga što on ima da ponudi, i da li njega privlači nešto od toga što ona ima da ponudi? Onda ove različite vrednosti mogu da se kombinuju i prevaziđu.
Još jedna stvar koju se možemo zapitati, u ljubavi, ili poslovnim, bilo kojim odnosima, da li sam ja i druga osoba usmerena na nezavisnost ili povezanost? Možda jedna od najvažnijih stvari. Tu su i religiozne, spiritualne vrednosti, zatim utvrditi koje su nam potrebe po pitanju strukture, da li neko voli više strukturisan, repetitivni život, neko drugi je orijentisan na istraživanje, putovanja itd. Zatim deca - da li želite porodicu, svako od vas, ili ne želite porodicu? Ako želite decu, postarajte se da nađete nekoga ko takođe želi decu, šta ćete drugo, da pokušavate nekoga da ubedite u suprotno...? E sad, ne mislim da treba da delimo apsolutno sve vrednosti, treba prosto imati sličan pogled na život, viziju - da li želite da živite u kući, da li oboje smatrate da je ekonomski uspeh važan, da li želite oboje da živite u proširenoj porodici? Npr. vi jako cenite višegeneracijska domaćinstva, a vaš partner je u fazonu - "ne želim da se viđam toliko sa tvojim roditeljima". Ovo su esencijalna pitanja - novac, osećanja, religiozna uverenja, pogled na život... Znači nije u pitanju jedna vrednost, bitan je skup vrednosti koji čini viziju života.
- Još jednom da potvrdim, da li smatrate da treba da se upustimo u ono što Vi zovete kalibracijom očekivanja, ili treba da ciljamo na to da nađemo nekoga ko može zadovoljiti sva ta naša očekivanja?
- Uvek sam za kalibraciju, jer uvek ćemo biti razočarani, znate li za odnos u kojem neko nije bio razočaran? Razočaranje je takođe deo odnosa. U momentu kada ostvarite odnos, imate određeni set očekivanja. To može biti intimnost, zajedništvo, šta god - to stvara zavisnost. U momentu kada stvorite emocionalnu povezanost, atačment, dolazi do zavisnosti. Po pravilu, stvari neće uvek ići onako kako očekujemo, bićemo razočarani. Znate li za dete koje se u nekom momentu nije razočaralo u roditelje? To ne postoji. Ta idilična stvar o kojoj govoriš - to ne postoji. Sledeće je - šta radimo sa tim razočaranjem? Dođem i kažem ti - stvarno sam razočarana, mislila sam da smo u ovome zajedno, verovala sam ti. A ti kažeš - vidim o čemu pričaš, ili kažeš, šta to dođavola pričaš? ... Tako se "rade" veze, zaista je sve bazirano na reparaciji, na popravci odnosa. Nije bazirano na idili. Stvar je u popravljanju odnosa onda kada dođe do razočarenja, iz momenta u momenat. Reparacija ne mora uvek biti "izvini, mnogo mi je žao" - može biti i "hej, hoćeš li čašu vode?"... "jesi li videla ovaj članak na netu...?". Džon Gotman je to sjajno sročio, reparacija odnosa nije da se pojaviš i proglasiš svoju "mea culpa", već da ponovo uspostaviš konekciju, da pokažeš drugome da ti je i dalje bitan. "Doneo sam ti novine". Po*izdela sam na tebe, nerviraš me, ali još uvek mi je stalo do tebe. To je glavna poruka.
Znači stvar je u reparaciji odnosa sa osobom odabranom na osnovu glavnih vrednosti, uz diverzifikaciju načina zadovoljenja naših potreba, ne u traženju savršenog odnosa.
Ceo snimak na linku: https://www.youtube.com/watch?v=S57343tPKHg
