godine, nije smetalo to sto su vezbali na podlozi koja je bila tvrda i potpuno neadekvatna za vezbanje. Njih dvanaestorica omladinaca okupilo se i pocelo rad pri DRV "Partizan" - Nis, a posle tri godine vezbanja sekcija se toliko omasovila da se ukazala potreba da preraste u klub. godine, i od tada klub nosi ime grada u kome je i registrovan: DZUDO KLUB "NIS". Mnogi koji su 60-tih godina proslog veka dolazili na trening i koji su ocekivali da ce uz pomoc ove nove vestine moci da pomeraju stene , da pobedjuju pedeset ljudi odjednom - otisli su i nikad nisu nista postigli u zivotu. Medjutim, zahvaljujuci realnim i upornim clanovima, koji su znali da svako zadovoljstvo ima i svoju cenu, i koji su nastavili da vezbaju, postavljajuci vecni temelj ovom sportu, mi danas, pedeset godina posle nastanka Dzudo kluba "Nis", mozemo sa velikim zadovoljstvom da potvrdimo da dzudo nisu trenirali zavrseni intelektualci, vec da su oni tek vezbajuci to i postali. I ovo jeste najveca pobeda i najznacajnija medalja ovog sporta. Dzudo je od vecine vezbaca stvorio obrazovane i nadasve kulturne licnosti. Dzudo je mnogima usadio hrabrost, upornost i disciplinu da u svakom poslu kome se budu posvetili budu najbolji, ili medju najboljima. Sa sigurnoscu mozemo tvrditi da je od 10.000 bivsih clanova Dzudo kluba "Nis" njih 9.000 zavrsilo fakultete, i da su mnogi bili ili su jos uvek na rukovodecim polozajima svojim preduzecima i ustanovama. Pored toga, veliki broj profesora, lekara, ekonomista, pravnika, a oni koji su ostali radnici - bili su primer discipline i odgovornosti u svojim firmama. Medju njima ima onih koji su cak postali i kaludjeri, kao sto je danas Sinisa Djordjevic - Giri, u Knjazevcu.
