22/08/2026
У последње време немам много времена у току дана да застанем, размислим и нешто напишем.
Дани пролазе брзо.
Обавезе се смењују, људи долазе и одлазе, неки остану дуже, неки краће, а ми, негде између свега тога, настављамо свој пут.
Понекад се запитам шта је то што човека доведе у један карате-до клуб.
Неко дође због детета.
Неко због тренинга.
Неко тражи дисциплину, неко друштво, неко начин да победи сопствену несигурност.
А неко једноставно осети да је дошао на место на коме треба да буде.
Тако људи долазе у Гардијан.
И када некоме отвориш врата, не отвараш му само врата сале.
Отвараш му део свог пута.
Дајеш му знање, време, поверење и нешто од себе.
Зато одласци понекад заболе.
Не зато што је неко отишао другим путем, већ зато што смо можда веровали да ћемо добар део тог пута прећи заједно.
Али карате нас, ако га заиста разумемо, учи нечему много важнијем од тога да сви морају остати уз нас.
Учи нас да поштујемо и туђи пут.
Неко ће остати.
Неко ће отићи.
Неко ће се вратити.
Неко ће наставити негде другде.
И све је то део живота.
Не мора сваки одлазак бити издаја.
Не мора свако размимоилажење бити неправда.
Не мора свако ћутање значити непријатељство.
А можда не морамо ни ми увек бити у праву.
Временом човек схвати да је највећа борба коју води у ствари она са самим собом.
Са потребом да буде признат.
Са потребом да буде у праву.
Са сујетом која шапуће да смо дали више него други.
Са егом који жели да броји ко је остао, ко је отишао, ко се јавио, ко није, ко је захвалио, а ко је заборавио.
Али ако све то почнемо да бројимо, можда смо већ заборавили зашто смо кренули путем Будоа.
Сенсејев задатак није да створи људе који ће заувек ићи за њим.
Његов задатак је да помогне човеку да једног дана уме да иде сам.
И ако неко, захваљујући ономе што је научио у Гардијану, пронађе свој пут, онда тај одлазак не мора бити пораз.
Можда је то, напротив, једна од победа.
Победа над потребом да друге поседујемо.
Победа над сујетом.
Победа над сопственим егом.
Јер ниједан сенсеј није власник свог ученика, као што ни ученик није дужан да цео живот остане на једном месту.
Ми смо само сапутници.
Сретнемо се на једном делу пута, нешто научимо једни од других, поделимо тренинг, зној, разговор, тишину, понеку победу и понеки пораз...а онда се наши путеви можда раздвоје.
И то је живот.
Не треба га схватати толико озбиљно да због њега изгубимо људе.
Не треба сваку реч памтити као увреду.
Не треба свако неслагање претворити у замерку.
Не треба од сваког одласка правити причу о издаји.
Јер на крају, када се угасе светла у дођоу и останемо сами са собом, није најважније ко је кога надјачао.
Важно је какви смо постали, као људи, добри и чојствени или не.
Зато сам све више захвалан и онима који су остали, али и онима који су отишли.
Свако је на свој начин оставио траг.
Неко ме је научио стрпљењу.
Неко поверењу.
Неко опрезу.
Неко праштању.
А неко: да не схватам себе превише озбиљно.
Гардијан зато за мене није само клуб.
Он је једна станица на путу.
Место на коме се људи срећу да би постали мало бољи него што су били јуче.
И докле год у њему буде било места за поштење, поштовање, дисциплину, смех, рад и људе који желе да расту, тај пут има смисла.
А ко жели да иде другим путем, нека иде.
Без љутње.
Без лоше речи.
Са поштовањем.
Јер можда се наши путеви једног дана поново укрсте.
А ако се и не укрсте, остаје оно најважније:
да смо једно време ишли заједно.
И да смо, бар на том делу пута, једни другима били учитељи и сапутници.
Реи! Осу! И настављамо даље.
🍀
