Rvački Klub Ljubomir Ivanović GEDŽA

Рвање у ужем смислу означава назив за спортску борбу између двојице такмичара с циљем да се противник обори с помоћу захвата руку и уопште снагом мишића, а без ударања.
Рвање је један од најстаријих и најпопуларнијих спортова. Од године 708. п. н. е. постало је део древних олимпијских игара. Стари Грци су фузијом рвања и бокса створили посебну дисциплину звану панкратион. Као традиционални спорт рвање се развило, тако да данас имамо велики број стилова и правила, од сумо рвања, џудоа, до различитих варијанти слободних стилова. Рвање се често користи и у војничком тренингу тзв. борбе прса у прса. Свим стиловима је заједничко да је забрањено ударање противника рукама, ногама, лактовима или главом, као и неспортски потези као што су гребање, уједи, захвати према гениталијама и сл. Разлика између појединих стилова је у начину трајања борбе (број и трајање периода), бодовању појединих захвата, попису дозвољених захвата и сл.
Циљ рвачке борбе, зависно од стила, може бити: • направити такав захват којим се противника сруши на под и доведе у потчињен положај. Најчешће је познат захват туш, који описује ситуацију у којој је један рвач противника успео положити на леђа тако да су противнику обе плечке чврсто притиснуте на подлогу. • оборити противника на под • постићи да противник додирне под било којим другим делим тела осим стопалима или га изгурати из простора предвиђеног за борбу (нпр. правило у сумо хрвању) • подићи противника изнад висине главе • довести тело противника у потчињен положај на неки други прописани начин
Рвање се најчешће дели по стиловима:
грчко-римски, у коме су забрањени захвати испод појаса
слободни, у коме су захвати испод појаса допуштени.
Такмичари у оба стила рвања су подељени по тежинским категоријама:
мушкарци: 50-55 кг, 60 кг, 66 кг, 74 кг, 84 кг, 96 кг и 96-120 кг
жене: до 48 кг, 51 кг, 55 кг, 59 кг, 63 кг, 67 кг и преко 67-72 кг