26/02/2022
ČIJA SU NAŠA NEPRIZNATA DECA
Dvadeset prvi vek, Evropa u kojoj jedna stradalna zemlja, naša Srbija, ima zakon koji stavlja na desetine hiljada dece van prava da sami odaberu kojim sportom (granom sporta), tj. stilom karatea će se baviti.
Ukoliko odaberu pravi stil (“a samo jedan od više stilova je pravi”) oni se tretiraju kao prepoznati i uživaju sva građanska, moralna i materijalna prava od strane svoje države Srbije.
U suprotnom se tretiraju kao NEPREPOZNATI i prepušteni su sami sebi i svojim bližnjima.
Nekoliko desetina hiljada dece je NEPREPOZNATO (zvanični naziv u dokumentima državnih organa, tela i institucija koje finansira država), a čine više stotina klubova i oko tri četvrtine dece koja u našoj zemlji vežbaju karate.
Konvencija o zaštiti diskriminacije mladih (čiji smo potpisnici), Ustav Republike Srbije,…
To nikoga ne obavezuje, ali zato obavezuje Zakon o sportu Republike Srbije, “kao najvisi državni i međunarodni akt”?!
Taj isti zakon je na voljševan način bio promenjen, u interesu jedne karate organizacije ,izbacivanjem dela koji je zahtevao da nadležni nacionalni granski savez mora da ima preko pedeset posto klubova na teritoriji RS, kako isti ne bi izgubio nadležnost.
Čak i ovako nakaradna, zakonom ovenčana odluka, je promenjena tako da karate organizacija koja ima manje od trideset posto klubova (proverljivog u APR-u) ima sva prava kao da u svom članstvu ima sto posto klubova (kao što je slučaj sa ostalim nadležnim nacionalnim granskim savezima).
Pored niza ustavom zagarantovanih ljudskih prava je i pravo na rad. Da bi to pravo trener karatea mogao da ostvari za isto trener mora aplicirati u PREPOZNATOM savezu.
Svojevrsni paradoks je i to da profesor Fakulteta za sport mora da polaže kurs kod PREPOZNATIH da bi mogao da bude trener karatea. Zamislite, to ne mogu uraditi samostalno visokoškolske ustanove bez amina PREPOZNATIH.
Primera radi, zamislite sledeću situaciju: da je samo jedan strani jezik proglašen PREPOZNATIM i da svi ostali moraju da apliciraju kod PREPOZNATOG kako bi mogli dobiti dozvolu za rad. Tako da, na primer, ako je to engleski jezik onda profesori ruskog, španskog, arapskog, japanskog… idu po svoju dozvolu za rad kod PREPOZNATOG.
E, pa živeli braćo Srbi! Moram priznati da sam iznenađen da na ovo niko nije skrenuo pažnju predsedniku Vučiću. Istine radi, predsednik je u jednom trenutku prikazao iskrenu i dobronamernu spremnost da ovo reši, ali???
U nedoumici sam da li shvatam dobro osnovne detriminante njegove politike:
1. Demetropolizacija (da nam Srbija ne opustoši)
2. Stvaranje uslova da svaka sredina i pojedinac može bolje živeti (putevi, fabrike, sportski objekti, vodovodi,…)
3. Borba za slobodnu Srbiju i svakog pojedinca,…
Ima jos toga, ali izbegavam da ne bih postao meta neograničenog interneta i ograničenog intelekta,
a malo sam popustio sa zdravljem za neke pojave.
U svetlu realnosti vezanoj za karate, koji je najmasovniji sport posle fudbala, izgleda da ja slabo razumem neke stvari, a Vi prećutno, a Vaše Ministarstvo za omladinu i sport direktno mene demantujete.
Malo ću se našaliti. Počeću da razmišljam kada budem morao da se odlučim kako da kupujem prepoznati pasulj, idem u prepoznatu piljarnicu, slušam prepoznatu muziku, govorim prepoznati jezik, i svoj život pretvorim u prepoznato ljudsko biće, bez ličnih želja, snova, nadanja, ljubavi…
Ako jedan ovako monstruozan projekat može da zaživi u srpskom sportu, našem jedinom svetskom brendu, plašim se da nam ova šala uskoro ne postane realnost.
prof. dr Tomislav Obradović
predsednik Fudokan saveza Srbije
bivši sekretar za fiz. kulturu SFRJ
bivši pomoćnik ministra sporta Srbije
bivši dir. Republičkog zavoda za sport i medicine sporta
