Настанак спортског клуба „Јадран“
Иако су двадесетих година прошлог века у Крагујевцу постојали клубови: СК „Шумадија“, СК „Славија“, СК „Раднички“, СК „Рапид“, фудбал је био популаран само мећу децом, која су по природи своје младости најрадије јурила за лоптом или за неким другим предметима погодним за шутирање, попут „крпењаче“. Мећутим, таква игра је код дечака развила интерес да се пређе
на бољи начин забаве, тј. да се игра правом фудбалском лоптом, а да игра има неку форму такмичења, која је обавезујућа.
По угледу на већ формиране клубове, а пре свега на СК „Славија“, као први питомачки клуб, међу питомцима Војнозанатске школе јавила се жеља за формирањем још једног питомачког клуба. Те давне 1925. године иницијатива за стварање новог фудбалског клуба потекла је од питомаца IV, V и VI разреда, којима су се одмах прикључили и млађи питомци I и II разреда. Погодност за стварањем клуба била је у постојању интерната при Војнозанатској школи, који је збринуо многобројне ученике у смештају и исхрани, као и бољим условима за учење, поготово за оне чији су родитељи живели ван Крагујевца. Након редовне наставе и обуке у радионицама, своје слободно време ђаци из интерната користили су за спортске активности.
Посебна погодност за бржи и масовнији развој фудбалског спорта исказана је преко питомаца, који су ступањем у питомачку школу имали плату од 20 динара дневно, па се могла брже купити прва лопта од коже, за разлику од ученика других школа, који нису имали своју плату за време школовања.
Одлука о формирању фудбалског тима брзо је донета. У почетку клуб није имао своје име. Утакмице су игране против исто тако дивљих клубова, називаних по крају града: „Палилулац“, „Пиварац“ или „Сушица“. Игране су обично недељом после подне на Вашаришту или Становљанском пољу. Присуствовао је знатан број гледалаца и свако је навијао за свој клуб и насеље..
На једном састанку у старом интернату поставило се питање имена клуба, с обзиром да је екипа била из интерната а не из неког насеља – дела града. Било је више предлога за назив клуба. Предлагано је да се клуб зове „Питомац“ или „Крагујевачки питомачки спортски клуб“, па чак и „Млади Шумадинац“. Ниједно од предложених имена није се свидело већини присутних јер су сви управо желели да име буде ефектно, да се разликује од других, да га лако прихвцате навијачи. Најзад после многих предлога, са посебним задовољством прихваћен је предлог ученика Крунослава Шкарице, пореклом из Далмације, рођеног Шибеничанина, да се клуб назове „Јадран“ – по Јадранском мору, за које су континенталци знали само из географије. Поред оснивача, име клуба је са одушевљењем прихваћено и код навијача, а оно се часно носи све до данашњих дана. Кроз другарско, радничко-школско дружење ученика питомаца , за кратко време СК „Јадран“, са призвуком југословенског аматерског друштва радника, стекао је велику популарност, тако да је, поред већ формираних клубова попут „Шумадије“, „Славије“, „Радничког“ и „Рапида“, био један од најбољих и најомиљенијих фудбалских клубова у граду.
Тачан датум настанка СК „Јадран“ није утврђен, али се претпоставља да је то у другој половини 1925. Године, управо са почетком школске године. Иницијатори формирања клуба били су питомци: Душан Игњатовић, Јездимир Вујић, Светислав Миливојевић, Богдан Русалић, Божидар Грујић, Никола Јовановић, Милан Гинић, Спасоје Арсић, Радослав Маргетић, Јосип Овин, Бошко Марић, Ратомир Тодоровић и други.
Као и сваки почетак, и почетак рада СК „Јадран“ био је тежак, па је због несугласица морао накратко да прекине свој рад јер се већина оснивача није слагала са начином рада Душана Игњатовића, који је био нека врста вође, односно руководиоца клуба. Када је руковођење преузео Живомир Кузмановић, организована је оснивачка скупштина, на којој је изабран први председник др Коста Маршићанин, као и секретар студент Живота Николић. За рад у клубу изабрани су скоро сви оснивачи клуба.
Да би се клуб регистровао у Подсавезу, морао је да има правилник о раду, да се пријави Градском поглаварству – полицији ради добијања потребне дозволе, Финансијској служби ради плаћања дажбина на остварени приход од продатих улазница на утакмицама и од других активности. Исто тако, клуб је морао да има свој печат и штамбиљ, као и да се определи за боју дресова у којима ће наступати. Да би имала комплетан увид у рад клуба, полиција је тражила детаљне податке о људима који руководе клубом, пре свега о председнику, секретару и благајнику. Све ове формалности обављене су на време, осим код избора боје клуба. С обзиром да клуб носи име „Јадран“, било је предлога да буде плава, боја мора, али је на крају већина одлучила да клупска боја буде виолет, тј. љубичаста, као основна, а плава као резервна боја и да се на дресовима стави слово „Ј“. Уз дресове љубичасте боје, гаћице су биле беле, а чарапе црне, које су касније замењене љубичастим.
из књиге "ВЕЧИТИ АМАТЕРИ" аутора Добросава Глишића
