„Тридесетих година у Ботошу је основано Соколско друштво, које је окупило велики број младих људи, међу којима је било и напредних, па чак и веома напредних. У оквиру Соколског друштва развијено је више активности у разним облицима: фискултурна секција, певачко друштво, позоришна група, а читаоница је поново активирана и у њој је обједињаван рад свих секција. У читаоници су се окупљали млади људи,
а многе је сам Ђока Катана слао у њу и усмеравао у раду.
Руководиоци секција били су углавном учитељи. Фискултурну секцију водио је учитељ Озрен Недељковић, позоришну Лазар и Милан Николић, такође учитељи, певачко друштво је у почетку водио Вукашин Пиперски, а читаоницу напредни земљорадник Милош Пиперски. Његова кућа је била у непосредном суседству Ђоке Катане, који је утицао на Пиперског, па је читаоница постепено али сигурно добијала напредну, комунистичку оријентацију. У њој се све чешће могла наћи, напредна, од власти забрањена књига.
У то време је фудбал почео да продире и у села, па су млади људи у оквиру Сокола основали први фудбалски клуб 1932. године: Гена и Стева Торњански, Миливој Дмитров, Жива Лалић и други. Убрзо затим из Америке се вратио Богдан Ковачки, који се укључио међу новопечене фудбалере.
Многи имућни сељаци почели су да школују синове, па су фудбалери почели да окупљају и ове ђаке који су ишли у разне школе у градовима, где су стекли и већа знања у фудбалској игри, као што су: Марко Николић, Тихомир Николић, Љуба Белић и други. Касније су пристигли и Жарко и Никола Поповић. Међутим, убрзо су и на фудбалски клуб свој патронат ставили општински руководиоци и сеоска интелигенција, а у првом реду учитељи, који никада, па ни сада, нису били истомишљеници. Њихове међусобне распре и политичка трвења пренели су се и међу фудбалере, тако да је та бољка почела да нагриза и ову организацију.„
Неколико страница даље, аутор описује како је формиран други фудбалски клуб у Ботошу:
„У оквиру омладинског покрета Партија (мисли се на Комунистичку партију, тада илегалну) је почела да изналази све више легалних форми рада. Поред коришћења постојећих организација, настојања су била да се оснивају и нови облици који ће деловати несметано. Ђока Катана Чика, Ђура Рашков и Илија Фибишан су се у пролеће 1937. г. договорили да оснују нови фудбалски клуб, у коме ће играти сеоска сиротиња, беземљаши, пролетери, млади људи са напредном оријентацијом. Непосредни задатак оснивања фудбалског клуба добио је руководилац омладинског покрета Илија Фибишан.
Илија се одушевљавао свим што је ново, напредно, свим што мења постојеће стање. Одмах се латио посла. Отишао је Николи Гаврилову и предложио му да се оснује фудбалски клуб.
Никола се изненадио:
– Па ми имамо клуб – одговорио је.
– – Имамо – осмехнуо се Илија – Али, ко му је на челу? Трговац Виљем Јанцер! А ко у њему игра? Газдашки синови! Не, Никола, ми морамо да оснујемо свој, напредни клуб који ће окупљати наше другове, напредне омладинце.
Никола Гаврилов је прихватио идеју. Њих двојица почели су да разговарају са осталим друговима, да проширују и усађују идеју о потреби формирања фудбалског клуба напредних сеоских омладинаца. Најпре су организовали незваничне састанке са Геном и Стевом Торњанским, Живом Лалићем, Љубом Габоровим, Жарком Петровом Ковачем и другима. Тако су загрејали омладину и једног дана се окупили у запуштеној читаоници и одржали оснивачку скупштину на којој су формирали нови фудбалски клуб:
Гена Торњански је устао и рекао:
– Ето, другови, сад имамо наш клуб. Али, клуб треба да има и име. Како да га назовемо?
– Седма сила! Биће он велика сила – устао је и одушевљено предложио Илија Фибишан.
Млади људи су се мало згледали. Истини за вољу, многима није било баш јасно шта му то значи „седма сила„, али ако то предлаже Илија, онда то мора бити нешто добро, нешто напредно, комунистичко. И заграјали са свих страна да прихватају име. Тако је рођен пролетерски фудбалски клуб са мало необичним именом.
За председника клуба изабран је једногласно Никола Гаврилов Бркин. Богати сељаци, трговци на челу са Виљемом Јанцером у почетку су се подсмевали, па чудили и на крају љутили, питајући се шта хоће пролетери и комунисти.
Али, „Седма сила„ је била права сила. Играли су младићи фудбал на пољани, организовали бесплатне утакмице само да привуку што више омладине. И привлачили су. Али, већ на првом кораку искрсле су тешкоће. Фудбалери нису имали опрему, није се могло радити без ичега. А они су хтели да не заостају за конкурентским, газдинским клубом. Шта да се ради?
Сакупили су чланове управе и већали како да дођу до опреме. Било је летње време 1937. године.. На предлог Илије Фибишана Никола Гаврилов је, као трговац храном, задужио новац, а трговац Јоца Сремац је из Загреба наручио опрему. У новој опреми заиграли су сиромашни младићи као на крилима. Али, време је пролазило и требало је отплатити оно што је Никола Гаврилов позајмио. Поново је села управа да већа. Илија Фибишан је предложио:
– Другови, ускороо ће сеоска слава, Мала Госпојина. Како би било да у дане славе организујемо кафану и зарадимо паре?
Сложили су се да је то најбоље решење, али ко ће њима дати кафану? И ту је Илија прискочио у помоћ. Његов отац, Ђока Фибишан, држао је кафану, чарду изван села. Кад га је Илија запитао, отац се није много двоумио да свом сину и његовим друговима позајми своју фирму.
Тако је управа „Седме силе„, под фирмом Ђоке Фибишана, закупила кафану Косте Стефанова за три хиљаде динара.
Обрадовали се представници „Седме силе„, али по мало и стрепели. Јер, како ће проћи са конкуренцијом? Ботош је имао 11 кафана, а у славске дане радило је и неколико шатри.
Међутим, страховању није било места. Омладинци су радили све послове добровољно, од келнерисања и снабдевања, до кувања. Кад је прошла слава и сведен биланс, испоставило се да се ризик исплатио. Зарађено је довољно пара да се плати закупнина за кафану, да се врати дуг за куповину опреме, да се подмире и неки други трошкови клуба, а нешто је преостало и за друге потребе. Будући предвођена од напредних људи, који су се све чешће називали комунистима, пољана је постајала не само игралиште на коме се трчи за лоптом, већ својеврсна политичка школа. На пола тренинга знало се да се прекине игра, када се појаве Илија, Ђура Рашков или Чика. Поседа се на ливаду и отпочне прича: о неправедном друштву, о потреби борбе за промену стања и политичког система, о Совјетском Савезу где се живи друкчије и боље, где нема експлоатисаних и експлоататора.
„Седму силу„ никако нису прихватали представници буржоазије, а нарочито Виљем Јанцер и чланови клуба „Омладинац„, којем је он био на челу. Они су често нападали сиромашне младиће, постојала је и опасност од физичког напада, па су се напредни омладинци побринули и за физичку заштиту. Жарко Петров Колар био је врло снажан, а кратког даха – што на уму, то на друму. Увек је био за „револуцију„, спреман ако треба и да се потуче. Представљао је страх и трепет за све оне који би напали „Седму силу„. Њега су другови од миља прозвали „божја олуја„, па су тај назив прихватили и други, али у супротном смислу.
„Седма сила„ није окупљала само фудбалере, нити се бавила само спортском активношћу. Користећи њено постојање, Чика је преко Илије Фибишана и других напредних младића окупио под окриље овог клуба све што је напредно у селу. И у духу омладинског привредно-културног покрета и партијских директива, из фудбалског клуба израстају и друге организоване легалне форме рада. Најпре се поново активира певачко, па културно-уметничко друштво и нарочито читаоница.„
1938godina i tada još BSK
1938godina i tada još BSK
(Они који су читали књигу „Ботошка хроника„ разумеју стил оног времена и сећају се система у коме смо тада живели; наиме, књига је штампана 1981. године, а аутор се највише базирао на усмена казивања. Због тога у овом тексту има и непрецизности, нпр. тада у Ботошу није постојао клуб под именом „Омладинац„, већ се клуб звао БСК – Ботошки спорт клуб).
У књизи „Југословенски фудбалски клубови„, аутора Б. Стојановића и Д. Ковачевића, штампане у Београду 1977. године, налази се одељак посвећен фудбалском клубу „Омладинац„ Ботош:
ФК „Омладинац„ Ботош
Члан Подручне лиге Зрењанин
Боја клуба: плаво-бела
У Ботошу је 1930. г. формиран фудбалски клуб. Основали су га радници и занатлије, на челу са опанчарем Миливојем Дмитровом и Живом Лалићем, машинбраварем. Клуб је досад забележио неколико значајних резултата, а међу највеће убраја се пласман у осмину финала Купа југославије (1950.г.), и пласман у Банатску лигу, годину дана касније.
Међу играчима и члановима управе 12 су у СК (Савезу комуниста – !), а за време рата више од 20 чланова овог клуба борило се против окупатора.
Најбољи тим:
– М. Адамов
– В. Дојкић
– М. Дмитров
– М. Поповић
– Ж. Бодрошки
– Д. Адамов
– Ђ. Петров
– Ж. Торњански
– Б. Ковачки
– Б. Еремић
– С. Пиперски
Најбољи играч: Спасоје Пиперски
(ауторима ове књиге је било важно колико чланова СК има у клубовима, и колико је чланова учествовало у Другом светском рату, али то не треба да чуди јер је у Издавачком савету овог издања био и Хакија Поздерац, бивши истакнути комуниста).
Разговарајући са старим играчима, закључио сам да је најверодостојнији податак о датуму оснивања клуба – 1932. година. То ми је потврдио и Жарко Проданов – Жаја Кришајберов, рођен 1921.г., који је играчку каријеру отпочео 1936.г.
Према његовом сведочењу, у првим годинама постојања, фудбалски клуб је играо искључиво пријатељске утакмице са околним сеоским фудбалским клубовима. Веома често је долазило и до пауза у раду клуба, поготову у сезонама пољских радова, када је било важније да се скине летина него да се одигра понека пријатељска утакмица (сличних проблема клуб има и сада, јер се често дешава да се ујесен једва скупи 11 играча на утакмици). Према речима деда Жарка,
