Niko od nas o konjičkom sportu nije znao gotovo ništa osim da je to najlepši sport na svetu sa kojim želimo da živimo. Osetili smo čar prve pobede, visoko podignutog pehara ali i prvu bol, gotovo slomljene noge u trci . I dobro je što ništa nismo znali, ili nismo hteli da znamo, tako je naš Lonžin preživeo surovu sudbinu povrđenog galopera i postao ljubimac dece u jednom beogradskom naselju, gde j
e dočekao duboku starost. Ko jednom udahne prašinu staze kojom je protutnjeo njegov konj od nje postaje zavistan. Tako je u našu štalu, ubrzo posle toga, stigao Belmondo, svetlodorati lepotan, za koga su mnogi govorili da ima četiri prednje noge i da nikada neće potrčati, ali trčao je i on, kako je mogao i umeo i donosio nam radost što sa nakrivljene tarabe koja je tada ogradjivala stazu možemo da gledamo NAŠEG ljubimca.Ipak prevelika konkurencija u Beogradu ,Belmonda je odvela u Crnu Goru gde je postao zvezda i doživeo sve počasti koje jedan konj može doživeti. Nekoliko godina za redom pobeđivao je u trkama koje se održavaju 13.jula na Žabljaku. Mi smo bili srećni jer je njegova besprekorna krvna linija osvežila krv tadašnjeg crnogorskog konjarstva. I danas Belmondovi potomci galopiraju durmitorskim obroncima čuvajući uspomenu na njega. Onda je došao Ahil,sićušni dobroćudni dorat, skroman ali istrajan u svojim trkačkim rezultatima.Ipak, maleni Ahil, večiti handikep konj pobedio je u prvoj Internacionalnoj trci na Beogradskom hipodromu u svojoj sedmoj godini. Još jedan dokaz da od konja nikada ne treba odustajati.
1995.godine u jednom od prvih velikih uvoza galopera iz Engleske, u našu štalu stigla je Carolina. Ušato, žgoljavo ždrebe, koje je plaćeno skromnih 1100 funti i stiglo kao "privezak", kasnije je postalo simbol ostvarenja sna i ušlo u legendu. Taj san još uvek traje...
