Ninđucu je borilačka veština, strategija i taktika nekonvencionalnog i gerilskog ratovanja koju su praktikovali japanski šinobiji, izvan Japana poznati kao ninđe. Iako postoji sedam stilova borbe, prema Dajenu Skosu, nisu se svi koristili još od samog nastanka ninđucua. veku u Japanu, u vreme prve pojave šogunata kojim je upravljao klan Monamoto. Ipak, koreni ninđucua nalaze se u Koreji i Kini a s
matra se da duhovna osnova ove veštine potiče sa Tibeta. Ninđucu nastaje u ilegali, u planinskim, nenaseljenim i neprohodnim šumama ostrva Honšu u centralnom Japanu, nekadašnjim oblastima Iga i Koga. Progonjeni od strane pobedničke vojske, ninđa odmetnici su morali da promene imena, zanimanja i da prilagode svoje ratničke veštine novonastalim uslovima. Ninđucu se razvio kao skup osnovnih veština preživljavanja u vreme ratnog stanja feudalnog Japana. Ninđe su koristile svoje veštine da osiguraju svoj opstanak u vreme vrlo opasnih političkih previranja. Ninđucu je podrazumevao metode prikupljanja podataka, tehnike neprimetnog uhođenja, zavaravanja i ostavljanja lažnih tragova. Ninđucu takođe obuhvata i treninge prerušavanja, izbegavanja, sakrivanja, streljaštva, medicine, eksploziva i otrova. Tajna ninđi i njihove obuke prenosila se sa kolena na koleno samo odabranim učenicima, koji su, da bi postali ninđe, prolazili kroz dugotrajnu i mukotrpnu obuku.
70-ih i 80-ih godina 20. veka u SAD dolazi do velikog interesovanja za istočnjačke borilačke veštine.
