19/03/2021
Finalni mečevi Kupa Srbije u Vrnjačkoj Banji daleko od neizvesnosti
Izgleda da je najveći motiv osvojiti Kup Srbije ako se par dana ranije neočekivano ispadne iz borbe za titulu. Istovetnu sudbinu su imali ove sezone odbojkaši Ribnice i odbojkašice Železničara, uz samo par dana razlike, a onda izgleda kao da su ekspresno shvatili da ipak postoji šansa da se sezona spase osvajanjem bar jednog trofeja. U četvrtfinalu plej – ofa su od Kraljevčana bili uspešniji Požarevljani, dok je tim iz Lajkovca na ogromno iznenađenje eliminisan od Partizana. Zajednička im je još jedna stvar, a to je da su i jedni i drugi čak bili „već viđeni“ u finalu. Dogodilo se šta se dogodilo, okrenuli su se onom što sledi u Vrnjačkoj banji i – uspeli su.
ODBOJKAŠI
Ribnica je znala da proslavi trofej posle 43 godine
Kada se film vrati samo godinu dana unazad, tadašnja situacija je pretila da jedan od gradova koji je dao veliki broj reprezentativaca, ostane bez predstavnika u elitnom takmičenju. Srećom po njih, to se nije desilo, a oni su se ekspresno konsolidovali, ojačali „temelje“, prevashodno one ključne, finansijske, i počeli su da, što u Kraljevu vole da kažu – „teraju cirkus“. Interesantno je da im je finalna utakmica protiv Radničkog, rezultatski gledano, bila najlakša, jer su Crvenu zvezdu eliminisali posle pet setova, Niš posle deset, a Partizan posle „samo“ devet. Na drugoj strani, Radnički se nije mnogo mučio protiv Borca i Mladog radnika, a u polufinalu su napravili senzaciju i posle poraza u Novom Sadu, sve nadoknadili u Kragujevcu i eliminisali prvog favorita Vojvodinu. Neki su im zbog toga davali prednost u finalu, a drugi su znali za njihove oscilacije pa su se opredelili za protivnike. Meč je bio zanimljiv, neizvestan, što je dobro za finale, ali i kvalitetan, što je najbitnije za sve ljubitelje odbojke (detaljnije). Nije bilo huka sa tribina, treneri Milan Simojlović i Dragan Kobiljski već su zbog pomenutog navikli da svojim igračima šapuću, a ne viču šta treba da urade, a i jedan i drugi su se zbog važnosti meča, ali i njegovog toka, opredelili za mali broj igrača. Tim iz Kraljeva je imao svoje adute, iskustvo tandema Todorović – Bićanin, raspoloženog Kanađanina Delgudisa, ali i sve ostale željne da upišu svoja imena u red, kako reče njihov trener pre meča „besmrtne Kraljevčane“. I sve to kao da ih je malo sputalo u momentu kada je trebalo da završe meč u trećem setu. Radnički je sve vreme meča bio „tu negde“, sa jedne strane blizu da Kobiljski nije imao potrebe da menja, ali sa druge to blizu je ispostaviće se, bilo daleko. Ulazak Matića, koga je još letos selektor Slobodan Kovač pozvao na pripreme nacionalnog tima, bio je dobar potez, ali ne i onaj koji je mogao da donese potpui preokret. Kada se na kraju pogleda statistika, za mnoge će biti ne baš jasno kako je jedan tim osvojio trofej, a imao je manje blokova (5 – 10), mnogo više grešaka (43 – 37) (sa servisa čak 27), minimalno čak i idealan prijem servisa, ali izgleda da je presudan bio sam prijem servisa (58 – 50) i precizniji napad (53 – 47 odsto), uz čak 23 napada više. Mnogi su mišljenja da ja presudila kreativnost i disciplina dizača Ribnice, a ima istine u tome, kao i mnogo veća želja Kraljevčana da posle 43 godine osvoje trofej, o čemu svedoči i to da je, inače MVP, Ivan Todorović, igrao skoro pola meča sa polomljenom rukom.
Kada se podvuče linija, bio je to meč dostojan finala Kupa Srbije.
ODBOJKAŠICE
Radost ekipe Železničara bila je ogromna
Poslednja rečenica teksta o muškom finalu, nikako ne može da se upotrebi kada su u pitanju dame. Trebalo je to da bude neizvestan i kvalitetan meč (obostrano), timova koji su, igrački i „iskustveno“ gledano, najbolji u Srbiji. Sa nekoliko povratnica iz inostranstva, ali i sa samo jedni ligačkim porazom u Sezoni, tim Uba je mnogima bio bliži odbrani trofeja, koga su „preotele“ upravo Železničaru. Na strani tima Vladimira Vasovića bio je i podatak da su devojke iz Lajkovca u šoku zbog neočekivane i prerane eliminacije iz plej – ofa. Ali, na drugoj strani je iskusni Branko Kovačević, sa ekstra pojačanjem u vidu Ane Bjelice, znao kako da brzo trgne i motiviše svoj tim da bude bar ravnopravan rival u finalu. Ispostavilo se da je sve bilo onako kako se nije očekivalo i čemu se niko nije nadao, čak ni kasnije pobednice, odbojkašice Železničara (detaljnije). Na terenu je u većem delu meča bio primetan samo jedan tim, iz Lajkovca, koji se za sve pitao i koji je vrlo malo toga prepuštao protivniku. Po prvi put se u redovima Uba ove sezone videla nesigurnost, na momente i smušenost, jednostavno su često u napadu bile bezidejne, a u odbrani statične. Servis su „ubacivale“, sa malo grešaka, ali im ta taktika nije donela ništa dobro. Dva odlična blokera imala su ukupno – jedan jedini blok, a u napadu raspoložena Sofija Medić dobila je premalo lopti. Na igru protivnika se Branko Kovačević malo obazirao, oštrim pogledima je samo „govorio“ svojim devojkama da nastave u istom ritmu. A taj ritam je bio da je Rada Perović, kasniej proglašena za MVP, deo svog talenta pokazala razigravanjem saigračica, da je Ana Bjelica bila vođa tima, osvajala je bitne poene, bodrila mlađe saigračice zajedno sa Marinom Vujović, a sve to je na kraju donelo veliku radost i treći trofej namenjen osvajaču Kupa Srbije za ekipu Železničara iz Lajkovca. Na taj način su sezonu koju su prerano završili, ipak završili trijumfano.
