Iako se za hazenu, kako se tada nazivao rukomet, u Šapcu saznalo već posle Prvog svetskog rata, masovnije bavljenje ovim sportom u gradu na Savi počelo je pre 60 godina. U toj školi, početkom pedesetih godina, prvi put su demonstrirana i pravila tzv. Da ga prihvate, učenike je podsticao nastavnik Milan Antonić. Ipak, za početak razvoja rukometnog sporta u Šapcu i okolini obično se uzima 1958. godi
na. Tada je u Prnjavoru održano prvenstvo društava "Partizan" sreza Šabac. Od šabačkih rukometaša koji su tu igrali kasnije je oformljena rukometna sekcija "Partizana", a zatim i klub. Sve veća popularnost ovog sporta doprinela je da se 1960. godine formira gradska liga. Takmičilo se osam ekipa, Najbolji igrači, među kojima su preovlađivali gimnazijalci, bili su i prvi članovi rukometne sekcije Društva za telesno vaspitanje "Partizan". Počela je da deluje 1961. U okviru reorganizacije društva, godinu dana kasnije, rukometna sekcija prerasla je u klub. Prvi predsednik bio je Ljubomir Kurtić, a prvi trener - Živko Mijailović, nastavnik fizičkog vaspitanja. Te, 1962. godine rukometaši Partizana iz Šapca startovali su i u zvaničnom takmičenju. U prvoj utakmici Beogradske zone, u oktobru 1962, pobedili su Jedinstvo iz Uba sa 20:15. U ekipi su bili Vasilić, Radnić, Tajsić, Čergić, Pantelić, Mitić, Pavić, Lazić i Božanić. Pod nazivom Partzan šabački rukometaši takmičili su se šest godina. Suočeni sa hroničnom besparicom, čestim smenama trenera i nedostatkom uslova za rad, Božanić, Pavić, Jerotić, Savić, Antonijević, Radovanović, Lekić, Aleksić i ostali igrali su sa promenljivim uspehom. Plasman u Srpsku ligu nije doprineo da se uslovi poboljšaju. Posle odlaska na studije u Beograd nekoliko najboljih igrača napustilo je klub. Njihova mesta zauzeli su gimnazijalci Damnjanović, Cvejić, Amidžić, Lončarević, Pajić, Milunić i drugi. Pod novim imenom - Mačva ponovo su izborili povratak u republičku ligu. Ali, reorganizacija takmičenja bila je uzrok što su se uskoro ponovo našli u najnižem rangu. U leto 1970., kada je mladoj i talentovanoj ekipi pretilo rasulo, u pomoć je priskočilo Industrijsko preduzeće Metaloplastika. Dogovoreno je da preduzeće preuzme finansiranje takmičenja, da većinu članova uprave čine članovi tog kolektiva i klub nosi naziv METALOPLASTIKA. To je i ozvaničeno na vanrednoj Skupštini kluba, 27. avgusta 1970. Odlučeno je da klupske boje budu plava i bela. Za predsednika je izabran Aleksandar Trifunović, direktor Metaloplastike. Pod njegovim rukovodstvom ovaj klub i rukometni sport u Šapcu ostvarili su izuzetna dostignuća. Formiranje rukometnog pogona Metaloplastike, kako se tada često nazivao klub bilo je prelomno. Rasterećeni finansijskih briga šabački rukometaši su bez poraza osvojili prvo mesto u Posavsko - podunavskoj zoni. Pod rukovodstvom trenera Slobodana Pavića Metaloplastika je u kvalifikacijama izborila plasman u Jedinstvenu srpsu ligu. Ekipi su se pridružili Mijatović, Živanović, Medenica i nešto kasnije Smiljanski iz Beograda, Spaho i Đukanović iz Loznice i drugi. Sa pojačanim sastavom i novim trenerom Miladinom Stanisavljevićem iz Beograda Šapčani su u Jedinstvenoj srpskoj ligi proveli dve sezone. Ubedljivo, prvo mesto osvojili su u sezoni 1972/73. Od mogućih 60 u svoj konto uknjižili su čak 52 boda! Plasman u Drugu saveznu ligu bio je podstrek igračima i rukovodstvu Metaloplastike da stalnom napretku rukometa u svom gradu daju novi doprinos. Da bi se to ostvarilo upućen je poziv afirmisanim rukometašima koji su ponikli u Šapcu da se vrate u matični klub. Presudan značaj imao je dolazak Petra Fajfrića, zlatnog olimpijca iz Minhena i Lazara Aleksića, člana Crvene Zvezde. Ekipu su pojačali i Andrić iz Valjeva i Radivojević iz Bačke Palanke. Iako je bilo predviđeno da se u borbi za ulazak u Prvu saveznu ligu sve snage koncentrišu tek za dve - tri godine, prilika za to odmah je iskorišćena. Šabački rukometaši su se tako - reći, prošetali kroz Drugu ligu. Ni nekoliko nekadašnjih prvoligaša nisu bili prepreka. Uz podršku sa uvek punih tribina stadiona za male sportove u Šapcu, Metaloplastika je u 26 utakmica zabeležila 20 pobeda. Sa 7 bodova više od drugoplasiranog Borca iz Uroševca šapčani su izborili mesto u društvu najboljih. Te, 1974. posle 22 godine Šabac je ponovo dobio predstavnika u najkvalitetnijem rangu takmičenja u zemlji. Ekipa Metaloplastike svrstala se među retke timove koji su za samo četiri godine prešli put od najnižeg do najvišeg ranga takmičenja . Taj uspeh postigli su: Pajić, Antonijević, Andrić, Jerotić, Fajfrić, Savić, Aleksić, Mijatović, Radivojević, Živanić, Damnjanović, Amidžić, Cvejić, Smiljanski, Novaković, Đukanović, Ralić, Stekić i trener Stanisavljević. Zahvaljujući pregalaštvu rukometnih radnika, sa Aleksandrom Trifunovićem na čelu i rezultatima, polako ali sigurno šabački rukometaši počeli su da dobijaju status koji su zaslužili. Pored preduzeća o klubu je počelo da brine i ceo grad. Sistematski rad na rešavanju životnih pitanja igrača (stanovi, zaposlenje i stručno usavršavanje) bio je sve uspešniji. U prvoj prvoligaškoj sezoni Šapčani su osvojili 26 bodova i deveto mesto. Bio je to solidan plasman tima u čijim su se redovima našli i povratnik Đorđe Lekić i Nišlije Živković i Pavlović. U toj i narednoj sezoni velika smetnja bio je nedostatak sopstvene hale. Rukometaši Metaloplastike svakodnevno su bili na točkovima. Trenirali su i kao domaćini igrali u Valjevu ili Beogradu. To je bilo iscrpljujuće, pa su Šapčani u sezoni 1975/76. došli nu situaciju da se grčevito bore za opstanak. Odlučujuća utakmica odigrana je u tek izgrađenoj hali sportova "Zorka" u Šapcu, 9. maja 1976. U susretu sa Borcem iz Banjaluke, kojim je nezvanično otvoren taj sportski objekat, Metaloplastika je izborila nerešen rezultat (29:29). Na kraju prvenstva Borac je bio prvi, a Metaloplastika deseta sa 23 boda. Treču prvoligašku sezonu Metaloplastika je dočekala u podmlađenom sastavu i sa novim trenerom - Jezdimirom Stankovićem. Ukazao je šansu igračima omladinskog tima Rašiću, Đukanoviću, Isakoviću, Vukoviću, Simonoviću...Iako je smena generacija često rizična Šabački tim uspeo je da izbori, do tada najbolji plasman - šesto mesto. Golobradi rukometaši Metaloplastike počeli su da stiču i međunarodno iskustvo na turnejama u Francuskoj i SP Nemačkoj. U januaru 1977. omladinska ekipa Metaloplastike osvojila je prvo mesto u Srbiji i drugo u Jugoslaviji. Bio je to jedan od prvih nagoveštaja velikih uspeha šabačkih rukometaša. Njihove utakmice u zimu 1977. počela je da prenosi i televizija. Naredna sezona potvrdila je ispravnost orijentacije na mlade, talentovane igrače. Obeležavajući jubilej - 20 godina rukometa u Šapcu Metaloplastika je osvojila peto mesto. Šapčani su bili i veoma uspešni domaćini 18. turnira "Trofej Jugoslavije". Boravak u Šapcu i igre brhunskog kvaliteta najpoznatijih rukometaša Evrope podstakli su i domaćine da ulože nove napore u stvaranju tima koji bi mogao da se pojavi i na evropskoj i svetskoj sceni,
U sledeće dve sezone, neočekivano, Šapčani su se borili da očuvaju prvoligaški status. Stankovića je, najpre, zamenio Petar Fajfrić, a zatim je trener postao Sead Hasanefendić. U julu 1979. ekipi Metaloplastike se pridružio i Veselin Vujović, rukometaš iz Cetinja. Bio je to prvi od nekoliko mladih igrača čiji je dolazak doprineo stvaranju šabačkog šampionskog tima. Prvotimci su postali i omladinci Kuzmanovski, Ignjatović, Karanović i Čolić. Kada im se u leto 1980. pridružio i Mirko Bašić, mladi golman Partizana iz Bjelovara bio je zaključen spisak igrača koji su mnogo obećavali. Velike mogućnosti mladog tima potvrđene su u takmičenju za KUP Jugoslavije. Posle pobeda nad Vardarom iz Skoplja i pančevačkim Dinamom, u finalu u Celju savladan je tim Aero Celja sa 28:19. Prvi trofej, koji je omogućavao nastup i u zvaničnom međunarodnom takmičenju osvojili su: Karanović, Mijatović, Vukovič, Čolić, Novaković, Simonović, Jevremovič, Vujović, Isaković, Rašić, Kuzmanovski, Bašić, Đukanović i Memić. Treneri su bili Sead Hasanefendić i Vasilije Savić. Prvi nastup na evropskoj sceni (sezona 1980/81. bio je veoma uspešan. U takmičenju za Kup pobednika kupova Evrope Metaloplastika je stigla do polufinala. Eliminisala je Rapa iz Trondhajma (Norveška) i Elektromoš iz Budimpešte. Na domaku finala poklekla je u revanš susretu u Rostoku sa ekipom Empora. Prednost od 6 golova u prvoj utakmici u Šapcu nije bila dovoljna. Predstavnik DR Nemačke na svom terenu je pobedio sa sedam golova razlike. Veliko razočarenje nije omelo Šapčane da pod ponovnim rukovodstvom trenera Stankovića u domaćem prvenstvu zauzmu četvrto mesto sa 30 bodova. Sedmo takmičenje u društvu najboljih krunisano je najvećim uspehom. Predvođeni trenerima Đorđem Vučinićem u jesenjem i Zoranom Živkovićem u prolećnom delu prvenstva Jugoslavije (1981/82) Metaloplastika je ređala pobedu za pobedom. Naziv šampiona Šapčani su osvojili u velikom stilu. Sa 44 boda izjednačili su rekord Partizana iz Bjelovara. U 26 susreta doživeli su samo 2 poraza. Prvu titulu jugoslovenskog šampiona osvojili su: Bašić, Isaković, Vuković, Vujović, Rašić, Simonović, Čolić, Kuzmanovski, Tanasić, Karanović, Lukić, Milošević, Dražević, Ignjatović, Đukanović, Rosić i Spasojević. Treneru Zoranu Živkoviću pomagali su Aleksandar Pavlović i "tehniko" Luka Božanić. U toj sezoni predsednik kluba bio je Sreten Filipović. Od tada šabački rukometaši još četiri p**a uzastopno bili su najbolji u Jugoslaviji. U šampionskom timu mesta su našli i mladi Zlatko Portner iz Hrtkovaca i iskusni Jasmin Mrkonja iz Zavidovića. Predvođeni trenerom Aleksandrom Pavlovićem kome su pomagali i Zoran Živković, kao savezni selektor i pomoćni treneri Petar Fajfrić i Đorđe Lekić Šapčani su nizali rekorde u broju bodova. U sezoni 1984/85 osvojili su 47 bodova, a u prošlogodišnjem takmičenju (1985/86) čak 49! To je samo tri boda manje od mogućih 52. Veliko je pitanje da li će ikada biti nadmašeno ovo izuzetno dostignuće. Titule državnig prvaka omogućile su rukometašima Metaloplastike da se pet p**a uzastopno bore i za Kup evropskih šampiona. U prvom odmeravanju snaga sa naboljim ekipama Evrope Šapčani su dogurali do polufinala. Eliminisali su tim Steaue iz Bukurešta i Honveda iz Budimpešte - prvake Evrope. Pobedonosni pohod prekinuo je snažni i iskusni tim CSKA iz Moskve. Pobeda u Šapcu sa šest golova razlike nije bila dovoljna za konačan uspeh posle revanša u Moskvi. U drugom pokušaju Metaloplastika je stigla do finala najjačeg klupskog takmičenja u svetu. Posle pobeda nad Kilom (SR Nemačka) i Honvedom iz Budimpešte 1984. u finalu šabačka ekipa srela se sa Duklom iz Praga. Šapčani su važili za favorite. Međutim, povreda Vujovića i manji broj spremnih igrača za takve okršaje omeli su ih da ispune očekivanja. S obzirom na to da je revanš susret u Šapcu završen istim rezultatom kao u Pragu, ali ovoga p**a u korist Metaloplastike, pobednika su odlučili sedmerci. Iskusniji igrači Dukle imali su više neravai neočekivano odneli pehar u Prag. Iako im ja na domaku najvećeg uspeha izmakao toliko željeni trofej Šapčani nisu klonuli duhom. Kada su se ekipi pridružili Cvetković iz Beograda i starosedeoci Ignjatović i Lukić ponovo su se javile stare ambicije. U pripremama za susrete u Evropi treneru Pavloviću pomagao je savezni selektor Živković. Ta saradnja i izvanredne igre šabačkih rukometaša doprineli su da se Metaloplastika najzad, okiti titulom prvaka Evrope. Na pobedonosnom putu kroz Evropu (u sezoni 1984/85) da su bolji Šapčanima su morali da priznaju Škoda iz Plezna (Čehoslovačka), Steaua iz Bukurešta, FH iz Rejkjavika (Island) i u finalu Atletiko iz Madrida. Efektne i atraktivne igre Metaloplastike zadivile su ljubitelje rukometa i sporta i doprinele još većoj popularizaciji ove dinamične igre. Pred 14.000 gledalaca u revanšu finala u Madridu Metaloplastika je pobedila Atletiko sa 30:20 i pokazala superiornost koja nije zabeležena u finalima Kupa evropskih šampiona. Šapčani su osvojili pehar pariskog lista "L'Ekip" bez ijednog poraza, sa najvećom gol razlikom u dve finalne utakmice (17) i najvećim brojem golova u jednom finalnom susretu (30). Mnogi su tada rekli: "To mogu samo Šapčani". Prvu titulu šampiona Evrope osvojili su: Bašić, Isaković, Vujović, Vuković, Mrkonja, Portner, Cvetković, Milošević, Ignjatović, Tanasić, Lukić, Spasojević i Đukanović. Treneru Pavloviću pomagali su Živković i Fajfrić. Predsednik kluba bio je Dušan Maričić. Da su neprikosnoveni u Evropi šabački rukometaši potvrdili su i u sezoni 1985/86. Na putu do finala eliminisali su Borca iz Banjaluke, Magdeburg i tim Steaue iz Bukurešta. Mnogo teže nego što se očekivalo u dve finalne utakmice bili su uspešniji od ekipe Vibžeže iz Gdanjska, prvaka Poljske. Da zlatna generacija šabačkih rukometaša sa punim pravom nosi taj naziv potvrđuje i prava žetva medalja naše reprezentacije čiji su nosioci bili, upravo, Šapčani. Veliki doprinos osvajanju srebrne medalje na prvenstvu sveta u SR Nemačkoj, 1982. dali su Bašić, Isaković i Vujović. Među najzaslužnijim igračima za osvajanje zlatne medalje na Olimpijskim igrama u Los Anđelesu bili su i reprezentativci iz Šapca: Bašić, Isaković, Vujović, Vuković i Kuzmanovski. Prva četvorica, Mrkonja i Portner bili su kovači i zlata i prvog mesta na Svetskom prvenstvu u Švajcarskoj (1986).
