Džiudžicu je u to vreme u Japanu bilo zajedničko ime za sve borilačke veštine (udaračke i rvačke). Tada je osnivač džudoa - Jigoro Kano, koji je savladao nekoliko stilova Džiudžicua, odlučio uzeti ono najbolje od svake i odbaciti nepotrebno.
-Profesor Jigoro Kano (1860. - 1938), navršivši 18 godina, počeo se baviti borilačkim veštinama. No brzo je shvatio da mu je napredak otežan činjenicom da je
fizički bio jako slab i krhko građen. Naime - Većina Džiudžicu tehnika je uz tehniku zahtevala i mnogo snage. 1882. Nakon što je stekao majstorsku titulu u nekoliko vrsti Džiudžicua, odlučio je razviti borlačku veštinu koja bi omogućavala slabijim osobama da pobede mnogo veće protivnike. Sa svojih 9 učenika osnovao je Kodokan institut i razvijao ono iz čega će nastati Džudo (Na japanskom „Nežni put“). Džudo je postao izuzetno popularan već 1886. kada je policija grada Tokija organizovala turnir „Džudo - Džiudžicu“. Ukupno se održalo 15 mečeva, a džudo ekipa je uverljivo pobedila, džudo postao deo Japanskog školskog obrazovanja i počeo se širiti po celom svetu.
-Važno je napomenuti da je Judo naporan ali je osmišljen kao potpuno bezbedan sport. U početcima se neretko znalo dogoditi da jedan od takmičara izgubi život na tatamiju. Sakujiro Yokoyama (jedan od prvih Kanovih učenika) je znao reći da je svaki put, pre nego bi krenuo na turnir, obavio sve poslove koje je trebao i pozdravio se s roditeljima. U međuvremenu, Judo je usvojio metode treninga koje su ga učinile daleko bezbednijim i sigurnim za treniranje. Danas jako mnogo ljudi započinje treniranje u tzv. poznom sportskom dobu, sa preko 35 ili preko 40 godina starosti i u velikom broju uspevaju da dođu do majstorskih zvanja.
