30/04/2026
Последњи поздрав пријатељу, члану Алпинистичког одсека „Вукан“, а пре свега великом човеку. „Новица Јовановић је рођен 13.07.1948. године у селу Трњану код Пожаревца у пољопривредној породици. Завршио је први степен економског факултета. Радио је до 1992. године у МУП-у Србије. Због болести родитеља вратио се у родно село и наставио да се бави пољопривредом. Joш као мали дечак, чувајући овце, заинтригирао се за планинарење и планине. То интересовање су му пробудили стари ратници из балканских ратова и солунци, који су се у међусобном разговору често присећали прелаза преко Проклетија и Албаније. Често размишљајући о планинама и немајући могућности за учлањење у неко планинарско друштво, започиње своја планинарења самосталним одласцима. Тек 1984. учлањује се у планинарско друштво „Јосиф Панчић". Те, и следеће године похађа алпинистичке течајеве и стиче звање алпинистичког приправника. Углавном пење по Црној Гори и Србији. Навику да сам пење није напустио. Већину смери је испењао соло, без сапењача. Да би соло пењање учинио интересантнијим занимале су га смери које су оријентацијски захтевније. Пењање за њега представља проблем који он треба да реши. Био је учесник експедиције на Кавказ и Памир 1990. године. Пренаглашен индивидуализам га је омео да оствари неки већи, запаженији, резултат иако је за то био способан. Тешко је наћи одговарајућег партнера и задржати га дуже време. Повратком у родно село сузио је пењачке апетите и своју активност скоро искључиво обавља на стенама Вукана. Одликује се изванредном упорношћу и природном кондицијом коју је успео да сачува и у зрелим годинама. Осим алпинизма волео је и друге активности које захтевају велику снагу издржљивост које њему нису никада мањкали. Велики људски и морални квалитети оставили су га у сенци његових способности. Тих, ненаметљив и изузетно скроман, никада није себе истицао и стављао у први план. Његови планинарски другови га нису заборавили па им је често био водич по Хомољу. Био је члан АОБ-а и такође је добар пример какав однос има АОБ према својим бившим члановима. Био је заборављен оног тренутка када је напустио Београд. На једном табору у Проклетијама на Грбаји својом несебичношћу спасио је један људски живот. Десило се да се један још неискусни течајац желео опробати у солирању на стени Волушнице. Тако се попео око 150 метара и заглавио негде у стени да није могао ни напред ни назад. Полица на којој се нашао му је пружала тренутну сигурност, само док не заспи, после тога следи сигуран пад у амбис и смрт. Његове очајичке позиве случајно је чуо и Новица. Прво је алармирао ГСС, а затим узео своју опреми и одмах пошао према несрећнику. Незгода је била што је већ било касно поподне. ГСС је стигао задивљујуће брзо али су одмах констатовали да нису понели одговарајућу опрему па су се вратили! Новица је храбро пошао према гласу несрећника јер се у стени није могао видети. Непрекидно га дозивајући покушавао је да докучи да ли му се приближио или удаљио. Мрак је већ увелико пао. Умор је учинио своје и постојао је оправдан страх да несрећник падне у сан и самим тим и са стене. До дубоко у ноћ Новица га је непрекидно покушавао одржати будног и уједно прићи му довољно близу. У мраку се човек веома тешко може пењати. Ипак, крајњом упорношћу и стрпљењем успео је да стигне до унесрећеног да га осигура и рано ујутро спусти доле. ГСС је стигао и констатовао да је спасавање завршено. То није једина таква анегдота везана за Новицу. Нешто слично се догодило и на Дурмитору. Увек је био онај на кога су се сви могли ослонити. Није био оптерећен личним успехом и зато је увек имао довољно времена и за све остале. Осећај за групу и осећај личне одговорности код њега је далеко изнад просека.” Белешка о Новици Јовановићу из књиге „Алпинизам и пут до срца“ аутора Алексе Срданова.
