Оснивачка скупштина клуба је одржана у септембру 1923. године, у кафани „Парк“, када је изабран и први председник клуба, господин Александар Ратковић. Клубу је дато име „Млади Радник„. На скупштини су усвојена Правила и изабрана Управа клуба. Прву утакмицу „Млади Радник“ је одиграо са СК „Триглав“ и изгубио резултатом 2:0.
Први гост ФК „Млади Радник“ је био београдски СК „Раднички“. Утакмица је о
диграна 16. августа 1925.године и завршена је убедљивом победом искусних гостију са 5:0. Међутим, већ следеће недеље, 23.августа 1925.године, „Млади Радник“ је остварио и своју прву победу против нишког „Радничког“ са чак 7:1. У првој деценији свог постојања клуб није могао да оствари запаженије спортске резултате.
Садашње име Раднички добија 17. септембра 1929. године.Омиљено место за окупљање фудбалера и руководства „Радничког“ је била кафана „Москвa“.
Значај Радничког посебно расте од 1933. године. У том периоду Раднички је имао и већи број међународних сусрета. Међу најзначајније спадају сусрети са прослављеним мађарским тимовима, „Немзетијем“ и „Сегедом“, бечким „Рапидом“, румунским „ЦФР“, „Олимпиком“ из Марсеља и другим.
Свој стадион ФК „Раднички“ добија 1935. године у близини данашње железничке станице. Игралиште је направљено уз велику помоћ симпатизера клуба и добровољан рад. Посебно се у изградњи стадиона истакао Казимир Вељковић. Добровољним прилозима својих чланова омогућена је и изградња лепо покривене трибине за око 1.000 гледалаца, са свлачионицама, што га је тих година пред Други светски рат, чинио најлепшим фудбалским игралиштем у унутрашњости државе. Прву утакмицу на новом игралишту „Раднички“ је одиграо 18. августа 1935. године против локалног ривала екипе Славије. „Раднички“ је остварио и прву победу на свом новом терену и то са 1:0, а први погодак је постигао Јеремија Николић.
Сви успеси на спортском пољу дошли су као резултат систематског рада са играчима, уложених напора на подизању подмлатка, здравих унутрашњих односа у клубу, који су се заснивали на другарству, узајамности и великој љубави према клубу.
У току тешке четворогодишње борбе против окупатора у масовном стрељању у Крагујевцу 21. октобра 1941. године и концентрационим логорима положио је животе већи број играча и функционера „Радничког“.
После ослобођења Крагујевца 1944. године „Раднички“ наставља да се брзо развија у велико и снажно спортско друштво. У њему је поникао велики број врхунских спортиста и фудбалера, а ми ћемо напоменути само имена Ивана Чабриновића, Зоран Ристића, Владете Жабарца, Светозара Гођевца, Ђорђа Герума, Славољуба Пауновића, Слободана Пауновског, Жарка Оларевића, Милије Илића, Предрага Спасића, Предрага Ђорђевића, Ђорђа Ракића, Луке Миливојевића, Филипа Костића…
„Раднички“ је свој нови фудбалски дом добио 6. јуна 1957. године, а иградња градског стадиона (данашње име ЧИКА ДАЧА) почела је још новембра 1949. године. Новосаграђени стадион је примао30.000 гледалаца, а прву утакмицу су одиграли ФК „Раднички“ и ФК „Партизан“ и она је завршена нерешено 2:2.
Од свог оснивања ФК „Раднички“ има многобројне и верне навијаче. А колико су присталице „Радничког“ биле привржене клубу показују и специјално уведени „навијачки возови“ којима су пратили тим „црвених“ на свим његовим важнијим утакмицама у земљи.
Први „навијачки воз“ одвезао је 29.јула 1934. године 600 навијача „Радничког“ у Београд на квалификациону утакмицу за државно првенство БАСК – Раднички. Утакмица је завршена без голова. После Београда „навијачки возови“ су постали традиција, па су навијачи „Радничког“ путовали на гостовања у Скопље, Ниш, Сарајево, Земун, Нови Сад и друга места.
